Rečenica iz naslova je nešto što bi vam rekao svako ko je ikada trenirao bilo koji sport. A opet, svaki put je iznenađenje kolika je razlika između utakmice i treninga. I koliko mnogo može da se nauči kada se igra i protiv, ali i sa, mnogo iskusnijim gostima.
Utakmica koja je odigrana 3. jula 2010. godine na Adi Ciganiliji ostaće upamćena kao prva “prava” utakmica lakrosa u Beogradu. Kažem “prava”, jer je ovo bio trening meč u kome su igrači beogradskog tima pojačali i ekipu Ljubljana Dragonsa i ekipu Bulgaria Khansa, pre svega jer je to bio jedan od najboljih načina da nešto nauče od mnogo iskusnijih gostiju. Razlika u iskustvu i vremenu provedenom na terenu se svakako videla, mada je glavni trener beograđana Brian Gorodetsky bio jako zadovoljan, i pozitivno iznenađen, načinom na koji su se momci koji ovaj sport treniraju tek 4 meseca nosili na utakmici. Očigledno, rezultat nije bio u prvom planu, ali ga treba spomenuti - pobedila je ekipa Dragonsa rezultatom 5:3, delimično i zbog toga što su momci iz Bugarske celu noć putovali i maltene direktno sa autoputa došli na stadion. Kada već spominjemo rezultat i statistiku, valja spomenuti i da je prvi igrač iz ekipe Zombiea koji je postigao gol bio Mirko Mirković, a zatim su mu se pridruzila jos dva Zombiea Miroslav Veselinovic i Brian Gorodetsky.
Sam meč je imao više edukativnu svrhu, što se najbolje videlo u drugom poluvremenu kada su svi prisutni imali retku čast – naime, tada je na terenu, za ekipu Dragonsa koja je u svojim redovima imala više Beograđana, zaigrao Ilija Gajić, član Collorado Mammotha, profesionalne ekipe koja se takmiči u National League Lacrosse. Ovo je lepa prilika da se zahvalimo Iliji, Nenadu i Alexu Gajiću na njihovoj pomoći, podršci i učešću u utakmici; nadamo se da smo vam dali razlog da se i sledeće godine vidimo. Thanks, guys, you truly rock! Ilija je na terenu proveo nekoliko minuta, pokušavajući da prenese delić svog znanja na nas ostale, pre svega po pitanju organizovanja igre u napadu, ali je taj nesebičan odnos bio ono što je oduševilo sve prisutne.
Posle utakmice bilo je vreme da se svi prisutni izbore sa vrućinom na “trećem poluvremenu”, koje je bilo organizovano u kafiću “Na kraj sveta” na Adi, čijem se vlasniku i zaposlenima zahvaljujemo na sjajnoj dobrodošlici. Ostatak popodneva je prošao uz obalu jezera, uz konstataciju svih da jedan revanš mora biti odigran, nadamo se uskoro. Gde ? Nije bitno, zar ne ?
